Po ko zna koji put sama u stanu,sa svojim mislima. Problem je taj što sam sama.Društvo koje mi je potrebno je zabranjeno,on je zabranjen. Niko mi ga nije zabranio,već ja sama. Moja zabrana ne proizilazi iz moje pozicije u našim životima,ja se bojim toga da padnem u njegovim očima (ako sam uopšte i velika koliko osećam da jesam).
A šta smo nas dvoje? Zalutali u mojim mislima,razdvojeni godinama koje ne praštaju i čekamo neko bolje vreme,da on ima detinjaste snove kao i ja ili da možda ja počnem da razmišljam zrelo,kako mi i dolikuje.Nas dvoje,razdvojeni,jer kao par ne postojimo. Moje misli se kotrljaju u pravcu neuspeha.Ne,ja nisam pesimista,ja pokušavam realno da sagledam stvari. Sa druge strane šta je realno? Ono što osećaš,ili ono što misliš da jeste? U mojoj glavi nemoć,u srcu mi smo najjači zajedno. Toliko misli i osećanja,a opet ni znaka da će nešto da se desi,ili samo ne vidim te znake. Njegove oči volim da vidim bar na kratko i pokušam da rastumačim bilo šta iz njih,ali i te oči mu retko viđam,i onda kad mogu ja spustim pogled i gutam knedle. Strah nije,a noge drhte. Prepoznajem mu miris još od prošlog oktobra ,nosim ga negde u sebi,ređe ga srećem ali nekako znam da je tu. Često ga sanjam, još češće zamišljam kraj sebe,lepo je i i iz te lepote se i rađa strah.
Da naučim sebe na smelost? Jesam već,ali jesam li dovoljno? Moja smelost se krije u njegovom zelenom svetlu,posle toga neću da kočim.
Čak i pošto mislim da sam prerasla overavanje uz Canetov glas i :''jedan poziv menja sve'', mislim da je čovek potpuno u pravu. Naime, koliko smo svi mi spremni da uputimo taj ''jedan poziv'' i promenimo,ili bar pokušamo da promenimo neke stvari? Na stranu to što smo zarobljeni u kandžama virtuelnog sveta,ljudima će hrabrost uvek da fali. Čast pojedincima,pojedinaca je malo. Na moju veliku žalost, čak je i Jelena Karleuša u svojoj novoj pesmi uspela da primeti da su žene sa ženama, muškarci sa muškarcima. A šta radimo po tom pitanju? Apsolutno ništa. Manjak hrabrosti ili loša prethodna iskustva? Bilo kako bilo, sve je manje uspešnih veza i brakova, manje pokušaja. Ljudi jednostavno nemaju ''petlju''. Ono što mi jedino radimo je da sedimo i čekamo da neko odradi stvari umesto nas ili da onaj koga čekamo možda krene prvi. Ne,neće. Isto kao i mi. Lakše je sedeti i čekati,manje je i bolno. Nikako da shvatimo da ništa ne gubimo i da možemo jedino da dobijemo. Postoji ta kočnica koja nam,iz nekog razloga, ne dozvoljava da krenemo i tako stojimo, bez sreće,sa propuštenom šansom, budimo se nezadovoljni,ljuti i ogorčeni, a krivi smo mi sami. Koliko bi samo lepih i velikih ljubavi postojalo da se ljudi manje plaše neuspeha. Čak i ovde: Mislite o ovome i probajte da posle čitanja ovog teksta uradite nešto što možda niste znali da smete. Možda ljubav vašeg života,isto kao i Vi, čeka...
Vreme ne čini da zaboravim,vreme mi samo baca još suočavanja sa njenim odsustvom.
Pre dve godine,nesrećnim slučajem, ostala sam bez svoje sestre,drugarice,srodne duše. Kada izgubite osobu koju volite, ne gubite je celu. Već vremenom,deo po deo, ona odlazi i čini sam odlazak još težim. Svakog novog dana se suočavate sa tim da te osobe nema više i kako vreme odmiče rupa u grudima se širi i postaje velika toliko da vas guši. Vremenom prestajete da plačete svakog dana,ali se onda zatvarate u sebe i tu trunete,gubite snagu. Trgnete se tek ponekad ali taj trzaj ne ukazuje na promenu i spas. Koliko smo mi sami živi posle tragičnog gubitka voljene osobe? Taman toliko da drugi vide da živimo. Pre bih to nazvala preživljavanjem,borbom sa vremenom i pokušajem da drugima još više ne otežamo taj gubitak. Pošto je bol ono što nas sjedinjuje,trudimo se da jedni drugima olakšamo,a samim lažnim osmesima i tišinom koju ostavljamo za sobom,ma koliko bili glasni, mi jedni druge trujemo. Posle dve godine volim da gledam naše fotografije i pijem (ne tako zdravu) kombinaciju vodke i guarane koju sam pila sa njom,jer sve me to vrati na srećno vreme i čini mi se kao da je u mom društvu. Popričam ponekad sa njom, nekad joj napišem koje slovo jer nekako znam da sve može da vidi i čuje. Moja borba jede samo moje vreme,a borba koju ja vodim je životna. Ona ne prestaje, a ja nikako ne mogu da je dobijem. Jer ono što sam imala je izgubljeno,sad se mačujem sa životom sebe da ne izgubim. Svesna stvarnosti i svoje dalje uloge u sopstvenom životu,ja konce koje imam još uvek držim čvrsto,ili bar sebe ubeđujem da se neće pokidati. Nosim u srcu i glavi ljubav koju smo delile,trenutke,zagrljaje i osmehe. Prazninu puštam da raste,jer drugačije ne mogu, na kraju krajeva i ta praznina je njena. Ne mirim se sa tim,već prihvatam život takav kakav jeste. Znam samo da svako ''Jovana'' znači nešto najlepše na svetu, i da me negde čeka raširenih ruku,najlepšeg osmeha i najčistije duše. Kao što je Šarl Bodler rekao: ''
Ne vidim nikakvu utehu u tome što ću nadživeti prijatelja i ostati samo spomenik prošlih vremena'', utehu ne vidim ni ja,ostaje mi samo da čekam... Čekam da se negde ponovo upoznamo.
