Čak i pošto mislim da sam prerasla overavanje uz Canetov glas i :''jedan poziv menja sve'', mislim da je čovek potpuno u pravu. Naime, koliko smo svi mi spremni da uputimo taj ''jedan poziv'' i promenimo,ili bar pokušamo da promenimo neke stvari?
Na stranu to što smo zarobljeni u kandžama virtuelnog sveta,ljudima će hrabrost uvek da fali. Čast pojedincima,pojedinaca je malo. 
Na moju veliku žalost, čak je i Jelena Karleuša u svojoj novoj pesmi uspela da primeti da su žene sa ženama, muškarci sa muškarcima. A šta radimo po tom pitanju? Apsolutno ništa. Manjak hrabrosti ili loša prethodna iskustva? Bilo kako bilo, sve je manje uspešnih veza i brakova, manje pokušaja. Ljudi jednostavno nemaju ''petlju''. Ono što mi jedino radimo je da sedimo i čekamo da neko odradi stvari umesto nas ili da onaj koga čekamo možda krene prvi. Ne,neće. Isto kao i mi. Lakše je sedeti i čekati,manje je i bolno. Nikako da shvatimo da ništa ne gubimo i da možemo jedino da dobijemo. Postoji ta kočnica koja nam,iz nekog razloga, ne dozvoljava da krenemo i tako stojimo, bez sreće,sa propuštenom šansom, budimo se nezadovoljni,ljuti i ogorčeni, a krivi smo mi sami.
Koliko bi samo lepih i velikih ljubavi postojalo da se ljudi manje plaše neuspeha.
Čak i ovde: 
Mislite o ovome i probajte da posle čitanja ovog teksta uradite nešto što možda niste znali da smete. Možda ljubav vašeg života,isto kao i Vi, čeka...