Po ko zna koji put sama u stanu,sa svojim mislima. Problem je taj što sam sama.Društvo koje mi je potrebno je zabranjeno,on je zabranjen. Niko mi ga nije zabranio,već ja sama. Moja zabrana ne proizilazi iz moje pozicije u našim životima,ja se bojim toga da padnem u njegovim očima (ako sam uopšte i velika koliko osećam da jesam).
A šta smo nas dvoje? Zalutali u mojim mislima,razdvojeni godinama koje ne praštaju i čekamo neko bolje vreme,da on ima detinjaste snove kao i ja ili da možda ja počnem da razmišljam zrelo,kako mi i dolikuje.Nas dvoje,razdvojeni,jer kao par ne postojimo. Moje misli se kotrljaju u pravcu neuspeha.Ne,ja nisam pesimista,ja pokušavam realno da sagledam stvari. Sa druge strane šta je realno? Ono što osećaš,ili ono što misliš da jeste? U mojoj glavi nemoć,u srcu mi smo najjači zajedno. Toliko misli i osećanja,a opet ni znaka da će nešto da se desi,ili samo ne vidim te znake.
Njegove oči volim da vidim bar na kratko i pokušam da rastumačim bilo šta iz njih,ali i te oči mu retko viđam,i onda kad mogu ja spustim pogled i gutam knedle. Strah nije,a noge drhte. Prepoznajem mu miris još od prošlog oktobra ,nosim ga negde u sebi,ređe ga srećem ali nekako znam da je tu. Često ga sanjam, još češće zamišljam kraj sebe,lepo je i i iz te lepote se i rađa strah.
Da naučim sebe na smelost? Jesam već,ali jesam li dovoljno? Moja smelost se krije u njegovom zelenom svetlu,posle toga neću da kočim.
